Кожа представља сложем омотач тела (интегумент) кичмењака који је у непосредном додиру са спољашњом средином. У погледу организационе сложености кожа представља систем органа. За описивање интегумента бескичмењака термин кожа се не користи. Кожа кичмењака се састоји од вишеслојног епидермиса (особине својствене само кичмењацима), крзна или дермиса и хиподермиса тј.поткожног ткива. У кожи кичмењака диференцирани су и бројни органи у виду жлезда и рожних деривата.
Главна улога коже је одвајања организма од спољашње средине, заштита од неповољних утицаја спољашње средине и омогућавање комуникације спољашње и унутрашње средине. Када је реч о заштитној улози коже, њу треба посматрати и кроз пигментацију односно апосематску (упозоравајућу) и криптичку тј. обојеност. Кожа има и значајну хомеостатичку улогу, јер непосредно учествује у одржавању сталне телесне температуре, излучивању штетних материја, док код водоземаца има и значајну улогу у дисању. Кожне жлезде неких кичмењака имају улогу у лучењу феромона (атрактаната и репелената) у чему се огледа улога коже у комуникацији између јединки. Такође у кожи се одвија биосинтеза витамина Д.
Епидермис (покожица) је површински слој коже, ектодермског порекла, епителне грађе. Једна од основних карактеристика коже кичмењака је вишеслојан епидермис. Сви слојеви епидермиса потичу од базалног слоја- stratum germinativum. Базални слој чине ћелије цилиндричног облика које се непрекидно деле. На трајном микроскопском препарату ћелије базалног слоја уочавају се са крупним и добро обојеним једром, што говори о њиховој митотичкој активности. Ћелије изнад базалног слоја су призматичног или полигоналног облика са тенденцијом споштавања (идући према горњим слојевима). Број слојева епидермиса је варибијалан у зависности од класе. На самој површини епидермиса налазе се ћелије које су потпуно спљоштене, изумреле и орожале . Кожни органи такође настају диференцијацијом ћелија базалног слоја. Епидермис може да садржи различите пигментне грануле и пигментне ћелије.
Код жаба (модел организам Rana sp.) епидермис се састоји из 5-6 слојева. На површини се налази веома танак рожни слој (stratum corneum), који је састављен од плочастих, одумрлих и потпуно орожналих ћелија. Овај слој смањује одавање воде преко коже, те се колоквијално означава и као „кутикула“. Највећи број жаба не поседује посебне рожне органе у кожи. У појединим епителијалним ћелијама налазе се пигментске грануле, а између ћелија епидермиса могу бити разбацане хроматофоре тј. пигментске ћелије, али никада их нема у рожном слоју. Гранична површина између покожице и крзна код жабе је потпуно равна.
Код сисара и код човека епидермис је диференциран на већи број слојева. Хистолошки се разликују
·Stratum germinativum- слој који чине живе ћелије и непосредно належе на крзно. Ћелије су цилиндричног облика, са крупним овалним нуклеусима који се налазе у апикалном делу ћелије. Као што је речено сталним деобама ћелија овог региона анстају сви остали слојеви ћелија.
·Stratum intermedium- слој живих, некератинизованих ћелија, полиедарског облика. Једра ових ћелија су крупна, али сиромашна хроматином.
·Stratum granulosum- ћелије овог слоја су импрегниране рожном супстанцом, кератохијалниом, такође у ћелијама овог слоја су присутна и пигментна зрна која овом слоју дају тамну боју.
·Stratum lucidum- танак слој, грађен од потпуно одумрлих ћелија. Овај слој добро пропушта светлост,те се на микроскопском препарату уочава као уска бела трака изнад грануларног слоја.
·Stratum corneum- слој мртвих, потпуно орожалих ћелија који се налази уз саму површину коже. Различито је развијен у зависности од дела тела: слабије је развијен на деловима коже обраслих длаком, док је боље развијен на деловима са редукованим длакавим покривачем (длан, стопало). Ћелије су пљоснате и присно належу једна на другу.
·Stratum disjunctum- потпуно орожали слој на површини коже, услед потискивања од слојева ћелија који се образују испод њега, stratum disjunctum се непрекидно одваја са површине коже у виду перути.
Како на граничној површини епидермиса са дермисом (крзном) прстолики израштаји дермиса тј. папиле залазе у епидермис, код сисара је гранична површина таласаста. На тај начин се остварује приснија веза између ова два слоја коже.